Ispovijest jednog tate: “Jedan cijeli dan sam bio mama – umalo poludio nisam!”

Milica, tatina mezimica, ima sedam godina i krenula je u osnovnu školu.

 

Luka će uskoro četiri i jako je nemiran. Supruga vodi brigu o njima, onako ležerno i spretno (mada, ima dana kada kaže da se pokajala što je postala majka). A kad se to desi, vrlo brzo se smiri, obriše suze i poljubi Milicu i Luku u čelo (i mene hoće da cmokne, ali samo u obraz).

 

Uvijek sam se pitao zašto žene po cijeli dan znaju da kukaju: “Pogledaj na šta vam liči soba. Zašto niste pojeli grah? Uči Milice, stiči radne navike. Ja ću poludjeti! Po cijeli dan samo kupim stvari za vama (da, i mene uvijek strpa u isti koš s djecom). Bole me leđa, noge, stomak… Umorna sam, spava mi se…” Kao da je to neka mudrost! Kao da ti treba visoka škola da bi bila vješta i spretna mama, žena, domaćica?

 

Da nisam iskusio, ne bih vjerovao! Prije nekoliko nedjelja moja supruga je morala da ode negdje na dva dana. Baba servis je u ovom slučaju zakazao, a dedama ne bih ni dvije ovce dao da čuvaju. Stoga, uzeo sam dva slobodna dana i posvetio se djeci. Mojim malim anđelima!

 

Jutro… Budi me Milica u pet sati. Kaže, Luka se ukakio u krevet. Kažem, zašto me nije probudio da ga otpratim do kupatila. “Jeste tata, budio te je, ali ti nisi mogao da ustaneš. Vikao si nešto, mmm, pusti me… A onda je mene probudio, ali je već bilo kasno. Ukakio se”, rekla je Milica dok je trljala usnule oči.

“Pa dobro, evo idem po čiste gaće i pidžamu pa lezite. Ima još vremena do škole.

 

” Ali promeni i posteljinu, jako smrdi” opet će ona.

“Ajmo u dnevnu, sutra ću promijeniti. I dobro zatvori vrata od sobe da nas smrad ne razbudi. Bože Luka, čime se ti hraniš? Pa ovo štipa za oči.”

 

Doručak – agonija. Znam da je Luka alergičan na kikiriki i to je to. Više informacija nisam želio. Nisam mogao ni da pretpostavim da jedan običan doručak može ovoliko da se iskomplikuje. Luka hoće viršle, reš pečene, a ona bi musli. Bilo mi je potrebno dosta vremena da pronađem gdje stoji kutija sa tim nečim što ja nikad ne bih okusio, a ovi moji ga obožavaju. Ispratio sam Milicu u školu, oprao sam sudove, posteljinu promijenio, ručak naručio iz obližnjeg restorana. I opet sam osjećao blage oblike umora.

Milica se vratila iz škole i hoće da joj pomognem oko domaćeg iz matematike. Ok, sabiranje, oduzimanje, ima da izdominiram. Međutim, imam šta vidjeti. Današnja djeca ne sabiraju kao mi nekad. Koriste neke zagrade, oduzimaju desetice od jedinica, pa višak stave opet u neke zagrade.

“Sačekaj Mico mamu, ona je za matiš tata mata. Ionako ne možeš dobiti keca, u prvom su opisne ocene. Je l tako?”

Luka je bio u parku. Kaže dosadno mu je kod kuće. Ja ne mogu da mrdnem, legao sam malo na kauč, trepavice mi teške, već kunjam… A Luka viče ko izgladneo: “Tataa, tata, hajmo u park.”

Dajem mu papir i Milicine flomastere da crta. Molim ga da bude miran i govorim Milici da pazi na njega dok ja malo “ubijem oko”. Nakon nekog vremena budi me njihov smijeh. Kažu mi da odem do ogledala. Imam šta videti, Luki je moja faca poslužila kao bojanka. Smijem se s njima…

Hoću li ja ovo preživiti?

Ubrzo će večera. Vadim neke ćufte iz zamrzivača što je supruga ostavila. Idem po hljeb s Lukom. Uz hljeb kupujem još kojekakve gluposti u koje je moj sin uperio svoj prstić, a meni nešto došlo žao. Reko’ ako sam ja odrastao u bijedi, neću da mojim klincima nešto fali. Tri kinder jajeta, jafa, jedna milka od 300 i dvije od 100 grama, kutija čokoladnih bananica. Nek imaju djeca da se zaslade. Mada i ja bih mogao da se nagradim, ionako nisam neki ćufta-fan!

Na red je došlo kupanje. Ne moraju baš svako veče, pomislih u sebi – istanjiće im se koža. Luku sam jutros već oprao (nakon velike nužne koju je obavio u krevetu), Milica barem zube nek plahne i odosmo da snivamo najlepše snove. Hoće da im pričam bajku. Ajde, krenuo sam od Crvenkape. Milica me opominje i kaže da se Luka plaši vuka i ne voli tu bajku. Hoće da mu pričam onu o hrabrom krojaču. Kome? Vi se šalite. Ja znam Crvenkapu, Pepeljugu i onu o patuljcima – hoćete nećete. A šta kažete da vam pričam o svojim vojničkim danima? Neće, naravno. Dajem im tablet pa nek’ nađu šta ih interesuje, internet je barem pun tih gluposti. Nekako sam doček’o jutro. Bilo je buđenja, ali preživio sam. Sutra me je očekivalo isto to.

Nisam mogao dočekati dan kada ću na vratima ugledati nju – ljubav svog života, moju suprugu, ženu, moju kraljicu. Nikad je nisam više volio nego tada kada se konačno vratila. Čim me je ugledala, prasnula je u smijeh pa me tek onda poljubila.

“Smrdiš ko đubre na suncu”, rekla je.

“Kuća, kao atomska da ju je pogodila… Imaš neke ostatke od flomastera na licu…”

Shvatio sam – nije ti lako! Poražen sam! Bio sam mama nekih 36 sati i nisam uspio. Ipak ću se ja držati onog što radim najbolje. Priznajem, nije lako i nemam pojma kako vam to polazi za rukom. Ja ću biti tu da uskočim, uvijek kad zaškripi. I više me nikad ne ostavljaj samog s njima! Mojim malim anđelima!

Je l’ me sad razumiješ? Rekla je s osmijehom.

Da ljubavi, razumijem te, odgovorio sam joj tiho i pohitao da se što prije ušuškam u krevet koji je mirisao na novu posteljinu koju sam JA promijenio!

Add a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *